Najuopečatljivija razlika izmedju mušičarenja i ostalih vrsta ribolova nije, kako se to često i pogrešno intonira, u nekom višem i teško shvatljivom, viteškom pristupu ribolovu već u njegovoj kompleksnosti i inventivnosti koja je za bavljenje mušičarenjem neophodna i koja je uglavnom osnovni filter koji ljude opredeli ka ovom načinu shvatanja ribolova.

Kako su problemi pribora, tehnike zabacivanja i taktike lova već odavno (mada ne konačno) definisani, za inventivnost ostaje upoznavanje insekata, vezivanje imitacija, izbor i pronalaženje novih materijala i osmišljavanje novih koncepata u pristupu imitiranju. Ogroman broj mušičara koji se žele oprobati u imitiranju i vezivanju sopstvenih imitacija dovelo je do neverovatnog broja imitacija koje su se u zadnjih nekoliko decenija umnožavale gotovo geometrijskom progresijom. Ponekad su izmene i dorade u odnosu na neke porepoznatljive uzore bile znamerljivo male i govorile više o velikoj želji ljudi da budu pomenuti i zapamćeni nego o stvarnoj potrebi za promenama i poboljšanjima dizajna, trajnosti i lovnosti. Svi realni ribolovci lako mogu razdvojiti  konstruktivne promene ili inovacije od onih koje imaju kozmeticko komercijalni pristup i one nastavljaju svoj život i nadogradnju onoliko dugo koliko je njihova realizacija stvarno revolucionarna i potrebna.

U zelji da jedan lep primer inventivnosti obeležen i na našem sajtu ne bude zaboravljen ili na bilo koji nacin iskrivljen odlučili smo se na ovakvo dokumentovanje. Svima su veoma dobro poznate imitacije legende slovenačkog i svetskog mušičarenja dr Božidara Voljča.  Armiranje pera ptica na neelastičnoj mrežici ili ženskoj čarapi postalo je donekle i zaštitni znak po kome mnogi prepoznaju slovenačko vezivanje a gospodinu Voljču donelo priznanje vanserijskog mušičara i vezačkog inovatora. Proces lepljenja pera nije posebno težak ali zahteva minimum spretnosti i iskustva u rukovanju lepilima. Pera armirana ovom metodom, za koju mislimo da je ne treba ponavljati jer nema ozbiljnog mušičara koji je ne poznaje, bila su čvrsta i lako su se oblikovala u krila tularaša ili skakavaca. Medjutim ceo proces je dosta pipav i skopčan sa neprijatnostima udisanja acetona, prljanja radnih površina i nemogućnošću rada sa velikim krilnim i repnim perima.

Naš kolega Karlo Rašić (HITNA !!) iz Hercegovine, uneo je u ovu tehniku novi momenat koji ne umanjuje značaj i ne otudjuje ideju armiranja pera ali donosi nova i značajna poboljšanja same tehnike koja svakako vredi objasniti i podeliti sa kolegama mušičarima koji vole površinsko mušičarenje slovenaćkim (Voljćevim) tularašima. Kao zdravstveni radnik Karlo je povezao materijal koji svakodnevno sreće na svom radnom mestu sa tehnikom koju je i sam puno puta u izvornom obliku koristio. Razmišljajući u svakom trenutku delom mozga i o mušičarenju, prepoznao je u jednoj novoj vrsti flastera idealnu podlogu za armiranje pera. I ne samo to, podloga je već bila namazana lepilom koje dozvoljava neometan rad i sa pacijentima i sa perima a svojom gotovo neograničnom širinom i dužinom omogućavala je lepljenje na sebe bilo kakve dimenzije i strukture pera. Posebna pogodnost bila je ta da za razliku od rastvorenog lepila lepilo sa flastera nije prodiralo na površinu pera, lepilo njegovu dlakastu strukturu i uništavalo prirodan izgled. Mekana struktura podloge idelno je pratila oblik pera pa tako velike i debele peteljke krilnih pera sova, ćurana, čaplji, nisu odbijale podlogu i onemogućavale kvalitetno lepljenje dugih isperaka. Kako sve to izgleda vidite ne fotografijama Karlovih lepljenih pera i imitacijama koje su članovi sajta musicarenje.org vezali za ovu priliku odajući počast i originalnom tvorcu tehnike i našem klegi koji ju je poboljšao. Još jednom čestitamo Karlu na bistrom i brzom razmišljanju a sve članove i prijatelje sajta pozivamo da i sami uzmu učešće u evidentiranju i predstavljanju sličnih ideja.

Aleksandar Veselinović