Poslednjih nekoliko godina na našem podneblju sve je veći broj ribolovaca koji odlučuju da se oprobaju u izazovu koji nudi mušičarenje. Ono što mene raduje je što neki od njih ne žive u blizini salmonidnih voda, već kraj nizijskih reka i jezera, i tu planiraju da naprave prve mušičarske korake. Najbolje za njih je da odmah sruše predrasude o vrstama riba koje su potencijalni mušičarski ulov. Jedna od mnogih, za mušičarenje veoma zahvalnih riba je i babuška (srebrni karaš), svima nama dobro poznata iz mladih plovkaroških dana.
Ove ribe ima svuda oko nas, u rekama, jezerima, barama, čak i fontanama. Mnogi je preziru i odbacuju, a od ove godine je i zvanično proglašena uljezom i štetočinom, i dozvoljen je njen neoraničeni dnevni ulov. Naočiled poseduje sve atribute koji je čine nedostojnom protivnikom i nemušičarskom ribom. Ipak, to nije tako. Babuška se može loviti mušicom i to jako uspešno. Štaviše, kad se otkrije jato i upotrebi odgovarajući pristup, dobar mušičar ulovom može da zaseni i najboljeg plovkaroša!
BILO NEKAD
Polovinom devedesetih po prvi put sam se oprobao u mušičarenju babuške sitnim nimfama crvenih, vatrenih kolora. Pošto su tih godina moj ciljani plen uglavnom bili bucovi, mnogo puta sam u potrazi za njima obilazio dunavske rukavce u kojima sam nailazio na velike kolonije krupnih babuški. Jednom prilikom sam, iz čiste znatiželje, poneo i par jednostavnih imitacija krvnih crva (blood worm), u nameri da okušam sreću sa širokim grbavim ciprinidama. Lagana mušica, porebrena tankom bakarnom žicom, napravila je pravu uzbunu u jatu letargičnih riba. Utrkivale su se koja će je pre sustići, pokupiti u propadanju i usisati, a bilo je čak i pravih “masnih” udaraca. Ta vrsta zabavnog i eksperimentalnog mušičarenja potrajala je celo jedno leto. U narednih nekoliko godina babušku sam lovio sporadično, davajući primat mušičarenju bucova.
PONOVNI SUSRET
U želji da ispoštujem novouvedeni lovostaj za bucova, ovog proleća sam se ponovo setio babuške. Tek izašla iz mresta, gladna, okupljena u velikim jatima, sredinom proleća zaposela je svaki delić slobodne vode u nepreglednom tepihu dunavske trave. Načičkana jata tik ispod površine vode, naočigled potpuno letargična, brzo su obeshrabrivala svakog ribolovca da makar i pokuša da ih upeca. Oni odvažniji bi povremeno okušali sreću, ali sistemi sa olovom i plovcima samo su plašili ove vrlo oprezne ribe.
Sastav jata je bio raznovrstan, od prilično sitnih komada, do onih izdvojenih od jata i dobro sakrivenih kilašica. Kako su ranijih godina krupnije ribe uglavnom bile nedostupne, odlučio sam da se ponovo oprobam u mušičarenju babuški, ali je pre toga trebalo kreirati savršenu babuškarsku nimfu, onu kojoj ni kapitalna riba neće moći da odoli. Budući da mi je imitacija krvnog crva prethodnih godina donosila dosta sitnurije, okrenuo sam se nimfi na koju sam tokom jednog proleća uhvatio veliki broj krupnih protfiša – gamarusu, čestom stanovniku trave i omiljenom zalogaju velikog broja riba. Zbog specifičnog pozicioniranja babuški, račić je morao biti neotežan, tj. takav da veoma sporo propada. Vezao sam jednu seriju sivkastih račića sa nožicama od oker polipropilena, materijala koji će omogućiti ravnomerno tonjenje nimfe na nešto težoj udici, spakovao kutije, i po najvećoj vrućini krenuo put vode.
URNEBES U TRAVI
Gamarus, savršena "babuškarska" nimfa
Sunce je tih dana pržilo od ranih jutarnjih sati, a ja sam na vodu izašao tek u podne, kada su drugi ribolovci tražili spas u senci drveća i hladnom pivu. Dan je bio bez vetra, dunavska bonaca, voda mala, a nepregledna jata krupnih babuški na svojoj poziciji ispod površine. Štap petica, konusni predvez od četiri metra, tri puta kraći tipet od fluoro-karbona promera 0.17 mm i obavezne polarizacione naočare, jer babuška često uzima nimfu daleko od obale, što je jedva vidljivo u najvećem broju slučajeva.
Osmotrio sam situaciju na površini: sitnija je bila bliže obali i pliće, a krupna dalje i dublje. Zabacio sam nekoliko metara preko jata, tako da ih ne uplašim i navukao gamarusa ispred prilično velike babuške. Jasno sam video kako se lenjo telo pokreće iz travnatog obruča i kako otvorena bela usta usisavaju nimfu. Lagana kontra i prijatan osećaj punog štapa. Držao sam ga visoko, ne dopuštajući ribi beg u travu. U trenutku potpune zategnutosti najlona i visokog naboja štapa, babuška iskače, pleše kao čigra, ne jednom, već dva puta – potpuno nova dimenzija borbe sa grbavom! Okreće se, podbočuje, izvodi sve moguće trikove, ali bezuspešno. Ubrzo se na obali našla riba od nekih 600-700 gr. Uhvatio sam još nekoliko istovetnih, a onda odustao zbog prejakog sunca. Narednih nekoliko nedelja eksperimentisao sam sa vrstama nimfi, načinima preyentacije, dubinama, i svakim danom hvatao krupnije i više. A onda je došla ona prava, veličanstveno ružna, Kvazimodo među ribama, ona što ispušta prozukle zvuke kad se nađe na obali. Poput tihog kreketa žaba!
LOPATA
Tih dana Dunav je blago nadošao i zamutio priobalje. Hodajući kraj reke opazio sam mnoštvo sitne bele ribe kako luduje po plićaku. Reka je očigledno izbacila mnoštvo organizama iz ustajalog dna, pa se riba berićetno gostila. A onda, na samo par metara od nogu, opazih nju. U prvom trenu učini mi se šaranom. Preoravala je po nanosu algi i mulja. Čučnuh, zabacih malo preko, gamarus potonu, ali se riba u zadnji čas pomeri metar ka meni, ne spazivši nimfu. Zauzeta riljanjem po dnu nije ni primetila opasnost narednog zabačaja. Nije se ni pomerila sve dok joj gamarus, trepereći polipropilenskim nožicama, nije bupnuo pravo ispred njuške. Osetio sam kako je svu pažnju usmerila na njega. Kakav je to prizor bio: prethodno blazirana riba iskrsnu u grabljivca. Munjevito ga je pokupila nastavivši dalje, očito zadovoljna nenadanim poklonom. Odložena kontra. Strahovit očaj preplavi ribu. Prvih nekoliko begova behu potpuno mahniti, trava joj je bila blizu, na zamah repa, a tako daleka i nedostižna. Sva snaga stvorenja upirala je ka dubini. U nemoći da dosegne travu, podbočila se mesnatim telom, u odlučnom naporu da spreči nevidljivu silu koja želi da je otrne iz vode. Moć štapa i strune bila je neumoljiva, savršen instrument koji je ribi oduzimao životnu energiju. Poslednji trzaj joj je umalo doneo toliko željenu slobodu. Potpuno obamrla, u samoj obali, ispred izdajnički pružene ruke, drznula se na poslednji pokušaj očuvanja života. Taj šaranski, ciprinidni beg, okončah na pola njenog najdužeg puta. Žilavi karbonac umirio je i njen poslednji drhtaj. Najveća babuška u mom veku. Na mušicu. Na gamarusa.
Ne treba čeznuti i tugovati za udaljenim mestima. Lepo je i sanjati. Osvrnimo se oko sebe, tu gde nam se događa život sa svojim senzacijama, gde starimo. Tu, za nas koji mušičarimo, postoji riba koja se zove babuška. A leto je njeno i naše vreme!
NEZVANI GOSTI
Dok sam ovog proleća mušičario babuške, imao sam i dva susreta sa nezvanim, a vrlo ratobornim gostima. U prvom slučaju sam bacao suvu muvu, koju su alava jata kadera potopila u vodeni film. Dok je mušica lagano tonula, pojavila su se velika žuta usta i usisala je. Tolstolobik težak oko 7-8 kg nastavio je lagano da pliva, a ja sam zbog šoka kontrirao tek koji sekund kasnije. Kad je krenuo u beg, izvukao mi je sav konac, beking od 30 metara i na kraju pokidao najlon. Pored njega sam primetio još nekoliko komada, što ne treba nimalo da čudi, jer se dunavski plićaci u proleće napune ogromnim jatima ove neobične ribe, koja krstareći zalazi i u najveće plićake, gde nažalost postaje plen grabuljaša. Nakon što sam se malo primirio, pokušao sam da privolim još neku od sličnih grdosija da pokupi mušicu, ali bez imalo uspeha. Šta je onog nagnalo da uzme suvu mušicu, nikada neću saznati.
Drugi slučaj se desio samo nekoliko dana kasnije. Naleteo sam na uznemireno jato krupnih babuški, kojima nisam mogao da spustim nimfu a da ne izazovem paniku među njima. Očigledno su bile poplašene, a par trenutaka kasnije saznao sam i zašto. Bacivši nimfu nešto dalje, u želji da je lagano navučem pred jato, primetio sam kako se babuške raspršuju, dok je iz obližnje trave sinuo bljesak u pravcu mušice. Usledio je udarac pune snage i bez kalkulisanja – bucov! Nakon besnog ludovanja na površini, riba se primirila, pa sam je rutinski do obale lako oslobodio udice, i neozleđenu vratio u vodu. Tog dana sam uhvatio još par sitnih komada koji su se priključili jatu babuški radi, pretpostavljam, lakšeg prilaska sitnoj ribi.
Zvezdan Nikolić
