Bejaše to 99 godie. Završi se bombardovanje i život, kakav god bio, polako se vratio u normalu. Opet se mušičarilo i čini mi se više nego predhodnih godnia, nekako u želji da se nadoknadi propušteno. Negde jula okupila se stara ekipa koja je svake godine spavala u vikendici kod Dače (član sajta-Pike) na ulasku u selo Rsovci. Bili su tu Dača, Gale (norveški zet) i ja. Nekoliko dana smo se lepo zabaljali u Rsovcima, fine pastrmke su tog Jula udarale, ali stara priča o mušičarskom El Doradu nam nije davala mira. Uopšte nezam od koga sam čuo za selo Pakleštica, mada za priču nije neji ni bitno. Ali dojave su bile da je tamo jednom rečju RAJ. Nema ribolovaca a klenova a sve strane. Gale je takođe potvrdio taj mit, i on je čuo iste priče.
Malo geografije: selo Rsovci i Pakleštica leže a reci Visočici i Pakleštica je dosta nizvodno. Naime baš kod tog sela počinje jezero Zavoj.
Mnoge činjenice su nas navodile da poverujemo u istinitost priča o ogromnim klenovima. Sve manje ih je bilo uzvodno, jednostavno skoncetrisali su se u blizini jezera. I tako rešimo mi da krenemo u neistraženo, da prevalimo celu Staru Planinu da bi došli do tog sela. Čuli smo da postoji neki put, putanja bolje rečeno, ali uopšte nismo znali gde i kako da je nađemo. Jedinu informaciju koju smo imali je da putanja počinje kod planinarskog doma.
Lep dan je osvanuo. Čini mi se da tu noć nisam ni spavao, držala me je priča budnim. Čim bi oči sklopio sve su mi krupni klenovi bili u glavi. I to na sve strane.
Ustajanje na brzinu, klopa još brže, cigareta se pali u pokretu i pravac na put u nadi da ustopiramo nešto što će nas dovesti do planinarskog doma. Imali smo sreće, jer je veoma brzo stao neki izanđali kamionet. Dvojca neobrijanih tipova rekoše da ima mesta samo pozadi, ali je tamo puno gajbi piva. Opa, uskočismo i tamo ležaše propali i na nekoliko mesta krpljen (šperpločom) kontrabas. Legosmo na gajbe i počesmo da tražimo neko neotvoreno pivo da ga tu na licu mesta oljuštimo. Nismo imali sreće.
Ostaviše nas i rekoše da je to zaista putanja za Paklešticu. Put je bio širok i kamenit. Vodio je na vrh brda i veoma brzo smo se popeli. Međutim, na vrhu čekalo nas je iznenađenje, još nekoliko brda koja su se kao stepenice dizala prema nebu. Krenusmo da se penjemo na jedno drugo i put je postajao sve manji i manji da bi na kraju nestao u šipražju. Ni levo ni desno, jednostavno nismo znali gde dalje. U daljini ugledasmo eke tipove. Čudno su se ponašali, ali bilo su nam jedino rešenje. Bili su to berači bilja i kada im rekosmo našu destinaciju, samo se nasmejaše.
-Momci pa vi ste na skroz drugom kraju planine. Nema Vam izlaza već prelazite nekoliko brda sa desne strane i naćičete neke stočare. Oni će Vam dalje pomoći.
Entuzijazam je opadao u skladu sa našom količiom vode. Sunce je sve jače grejalo i vode je bilo sve manje i manje. Posle nekoliko šuma naiđosmo da neke pojate. Tu nađosmo jednog stočara koji nam reče da treba da se popnemo na vrh planine i tu će mo naći puteljak ka selu.
-Ali nemojte da rgnete u stenete! Bilo je poslednje što smo od njega čuli.
Krenusmo poako prema vrhu, pazeći da izbegnemo stene i kada se popesmo, ugledah nešto što ću pamtiti do kraja života. Bilo smo na vrhu kanjona Visočice. Stene su se dizale gordo, a ispod nas tekla je reka. Delovala je savršeno, kao nikada dodirnuta od čoveka. Stajali smo neko vreme, opijeni prizorom, dok su iznad nas orlovi kliktali. Znali smo da ovaj trenutak mora da se završi, mada sam poželeo da traje još duže. Između stena bio je neki puteljak i mi krenusmo njim. Polako nas je uveo u hrastovu šumu. Od puteljka, on je postajao put i znali smo da smo na pravom mestu. Miris šume nas je opijao, večita vlaga je delovala smirujuće i mi neosetismo i žeđ ni umor. U jednom trenutku šuma nestade i ispred nas se prikaza Eldorado, Sveti Gral, Garden of Eaden. Beše to selo od nekoliko kuća, mahom od kamenja i tugle, usađeno u brdašce preko puta. Zadnjih nekoliko stotina metara, mislim da smo pretrčali i nađosmo se na mostu preko reke. Oču u oči sa ogromim klenovima. Stajali su tu neuznimerini, raspoloženi.
Ribolov i još uzbudljiviji povratak u Rsovce ubrzo!
Malo geografije: selo Rsovci i Pakleštica leže a reci Visočici i Pakleštica je dosta nizvodno. Naime baš kod tog sela počinje jezero Zavoj.
Mnoge činjenice su nas navodile da poverujemo u istinitost priča o ogromnim klenovima. Sve manje ih je bilo uzvodno, jednostavno skoncetrisali su se u blizini jezera. I tako rešimo mi da krenemo u neistraženo, da prevalimo celu Staru Planinu da bi došli do tog sela. Čuli smo da postoji neki put, putanja bolje rečeno, ali uopšte nismo znali gde i kako da je nađemo. Jedinu informaciju koju smo imali je da putanja počinje kod planinarskog doma.
Lep dan je osvanuo. Čini mi se da tu noć nisam ni spavao, držala me je priča budnim. Čim bi oči sklopio sve su mi krupni klenovi bili u glavi. I to na sve strane.
Ustajanje na brzinu, klopa još brže, cigareta se pali u pokretu i pravac na put u nadi da ustopiramo nešto što će nas dovesti do planinarskog doma. Imali smo sreće, jer je veoma brzo stao neki izanđali kamionet. Dvojca neobrijanih tipova rekoše da ima mesta samo pozadi, ali je tamo puno gajbi piva. Opa, uskočismo i tamo ležaše propali i na nekoliko mesta krpljen (šperpločom) kontrabas. Legosmo na gajbe i počesmo da tražimo neko neotvoreno pivo da ga tu na licu mesta oljuštimo. Nismo imali sreće.
Ostaviše nas i rekoše da je to zaista putanja za Paklešticu. Put je bio širok i kamenit. Vodio je na vrh brda i veoma brzo smo se popeli. Međutim, na vrhu čekalo nas je iznenađenje, još nekoliko brda koja su se kao stepenice dizala prema nebu. Krenusmo da se penjemo na jedno drugo i put je postajao sve manji i manji da bi na kraju nestao u šipražju. Ni levo ni desno, jednostavno nismo znali gde dalje. U daljini ugledasmo eke tipove. Čudno su se ponašali, ali bilo su nam jedino rešenje. Bili su to berači bilja i kada im rekosmo našu destinaciju, samo se nasmejaše.
-Momci pa vi ste na skroz drugom kraju planine. Nema Vam izlaza već prelazite nekoliko brda sa desne strane i naćičete neke stočare. Oni će Vam dalje pomoći.
Entuzijazam je opadao u skladu sa našom količiom vode. Sunce je sve jače grejalo i vode je bilo sve manje i manje. Posle nekoliko šuma naiđosmo da neke pojate. Tu nađosmo jednog stočara koji nam reče da treba da se popnemo na vrh planine i tu će mo naći puteljak ka selu.
-Ali nemojte da rgnete u stenete! Bilo je poslednje što smo od njega čuli.
Krenusmo poako prema vrhu, pazeći da izbegnemo stene i kada se popesmo, ugledah nešto što ću pamtiti do kraja života. Bilo smo na vrhu kanjona Visočice. Stene su se dizale gordo, a ispod nas tekla je reka. Delovala je savršeno, kao nikada dodirnuta od čoveka. Stajali smo neko vreme, opijeni prizorom, dok su iznad nas orlovi kliktali. Znali smo da ovaj trenutak mora da se završi, mada sam poželeo da traje još duže. Između stena bio je neki puteljak i mi krenusmo njim. Polako nas je uveo u hrastovu šumu. Od puteljka, on je postajao put i znali smo da smo na pravom mestu. Miris šume nas je opijao, večita vlaga je delovala smirujuće i mi neosetismo i žeđ ni umor. U jednom trenutku šuma nestade i ispred nas se prikaza Eldorado, Sveti Gral, Garden of Eaden. Beše to selo od nekoliko kuća, mahom od kamenja i tugle, usađeno u brdašce preko puta. Zadnjih nekoliko stotina metara, mislim da smo pretrčali i nađosmo se na mostu preko reke. Oču u oči sa ogromim klenovima. Stajali su tu neuznimerini, raspoloženi.
Ribolov i još uzbudljiviji povratak u Rsovce ubrzo!