Jednom, ne tako davno, pre desetak godina, bejase popularno musicarenje klena na Nisavi. U celoj Jugoslaviji, to jest Srbiji i Crnoj Gori, standard je bio toliko nizak, da je prosecan zaposleni mogao za jednu mesecnu platu da kupi jedne LEVI'S 501 farmerke ili Converse All Star patike. Cekalo se u redovima za hleb, ulje, mleko, secer i so. Drugih artikala u prodavnicama nije ni bilo. Fabrike su propale i proizvodnja u njima je stala. Prestale su i pirotske fabrike da truju nisavske ribe. Opet nam je Vilina reka (prevod njenog naziva Nissa, iz doba Rimljana) zablistala kao nekad davno. Eto srece u nesreci. Nisam imao automobil, bas kao ni vecina ondasnjih musicara. Omiljeno prevozno sredstvo nam je bio voz. Ipak, jedan nas novi "kolega" imao je neki krs, Ladu. Iako je benzin, zbog embarga, kostao petostruko vise nego u "normalnim" zemljama, uputismo se jednog lepog letnjeg dana ka srednjem toku Nisave, pedesetak kilometara uzvodno od Nisa.
Skupili smo "silnu" lovu, ali samo za pola puta. Ipak, upustili smo se u avanturu, s nadom da cemo naloviti klenove, prodati ih nekom seljaku i dokupiti gorivo. Znali smo da je sportskom ribolovcu zabranjeno da prodaje ribe, ali u to vreme, svuda oko nas, na ulicama, ljudi su preprodavali svercovane cigarete, ulje, secer, heroin, ljudske organe...pa ih niko nije dirao. Mi cemo posteno naloviti ribe, koristiti musicarski pribor i tako "preziveti" do sutra. "Ziveti od musicarenja"- bio je moj moto.
Zatrubi Lada ispred moje kuce i ja istrcah sa pola sendvica u ustima i stapom u rukama. Iscepane bermude, pocepani kacket i prljave, jos uvek mokre (od prethodnog dana) patike, su bile nasa oprema. Za cuvanje riba nosili smo po jednu mrezastu cuvarku, smotanu u dzepu prsluka.
Bio je to divan i veoma uspesan dan za mene i moja dva prijatelja. Imali smo potpuno bistru vodu i suncan dan. Vracali smo sve zakacene klenove manje od 20 cm iako takvog propisa nema. Nisava nas je mozda zbog toga nagradila sa 16 kg krupnih klenova. Plus-minus jedan kilogram u odnosu na dozvoljenih 15. Nista strasno.
Usli smo kolima u Belu Palanku, s namerom da prodamo ribe i napunimo rezervoar, ne bi li se domogli svojih kuca. Imali smo dovoljno riba za duplo vise goriva. Izneli smo ribe na glavnu ulicu, probijajuci se kroz tezge preprodavaca cigareta i raznih potrepstina. Policajci su mirno stajali pored njih i caskali sa njima.
Zasijase krupni klenovi u nasim cuvarkama i okupi se veliki broj znatizeljnika oko nas. Istupio je jedan najkrupniji, nalik bizonu. "Ja cu vam dati ... dinara za te ribe!" Stvarno je hteo da ih kupi, ali novac koji nam je ponudio bio je smesno mali. S tim ne bismo stigli ni do prvih tunela Sicevacke klisure. Nismo pristali. Tek tada nam je otkrio da je ribocuvar i da ce da nam oduzme sve ribe, jer nas navodno "odavno prati" i zna da smo opasni mrezarosi. Pozvao je policajce i nesto im dosapnuo. Citah im sa usana: ""ajde da im maznemo ove ribe. Gledaj kakvi klenovi. Ima da ih mljackamo s merak''". Policajci su brzo reagovali i zahtevali da podjemo s njima u stanicu. Prihvatili smo prkosno, jos ne pomisljajuci sta moze da nas zadesi. Tada je poceo "show" seljackih belopalanackih policajaca. Zahtevali su da priznamo sve i svasta: Gde smo bacali mreze, dinamit i ostalo. Kada bismo pokusali da im kazemo kako smo dosli do ulova, ucutkivali bi nas uz pretnje batinama. Znali smo da blefiraju, ali psovke i uvrede koje su nam upucivali, potpuno su nas zbunile. Jedva dodjoh do reci i pokusah da im objasnim da ribokradice (mrezarosi, dinamitasi...) nikad ne love samo jednu vrstu ribe i pokazah im da u kolima imamo samo musicarske stapove. Zaplenise i to. Pozvali su i svog "vestaka", "eksperta", predsednika lokalnog ribarskog drustva.
"OVOLIKO KLENOVA NIJEDAN RIBOLOVAC NA SVETU STAPOM NE MOZE DA ULOVI!"- izrece najveci kompliment u mojoj musicarskoj karijeri, covek koji je dan kasnije, u drustvu ribocuvara, policajaca i slicnih "mudonja" pojeo nase klenove.
"Hvala ti za ove lepe reci. Nosi i ribe i stapove i idi u p. m."-rastadoh se sa predsednikom palanackog udruzenja i sa svojim prijateljima uhvatih voz "Orient Express", koji nas je, po starom obicaju, besplatno dovezao u nas grad.
Platili smo kazne i uzeli svoje dragocene stapove, ali nismo bili tuzni. To se posebno odnosilo na mene, jer sam od onih 16 kg veci dao ulovio bas ja. Osecao sam se kao car, kao gospodar nisavskih klenova sa musicarskim stapom u ruci.
Naravno, iz ovog dogadjaja izvukli smo neke pouke. Iako smo imali obicaj da ulovljene klenove (nikad druge vrste riba) prodajemo, kako bi imali da ulozimo u prevoz za naredni ribolov, to nismo pokusavali na sred ulice, pored dilera deviza, preprodavca cigareta ili svercera secera i ulja, jer se nas prekrsaj smatrao veoma ozbiljnim.
Sada je nas standard mnogo veci i cak i ja mogu da se vozikam sopstvenim automobilom i oslobadjam sve ulovljene ribe, ali sam siguran da negde postoji neki siromasni, ali posten musicar, koji bi klenove koje ulovi musicom rado prodao i tim parama kupio autobusku kartu ili kesicu udica. On voli musicarenje i svoju reku mozda i vise od svih nas i meni je drazi od svih "namontiranih" modernih musicara, jer samo on moze osetiti takvu nadmoc nad svojim plenom i ostalim lovcima, kakvu sam ja nekada osetio
Skupili smo "silnu" lovu, ali samo za pola puta. Ipak, upustili smo se u avanturu, s nadom da cemo naloviti klenove, prodati ih nekom seljaku i dokupiti gorivo. Znali smo da je sportskom ribolovcu zabranjeno da prodaje ribe, ali u to vreme, svuda oko nas, na ulicama, ljudi su preprodavali svercovane cigarete, ulje, secer, heroin, ljudske organe...pa ih niko nije dirao. Mi cemo posteno naloviti ribe, koristiti musicarski pribor i tako "preziveti" do sutra. "Ziveti od musicarenja"- bio je moj moto.
Zatrubi Lada ispred moje kuce i ja istrcah sa pola sendvica u ustima i stapom u rukama. Iscepane bermude, pocepani kacket i prljave, jos uvek mokre (od prethodnog dana) patike, su bile nasa oprema. Za cuvanje riba nosili smo po jednu mrezastu cuvarku, smotanu u dzepu prsluka.
Bio je to divan i veoma uspesan dan za mene i moja dva prijatelja. Imali smo potpuno bistru vodu i suncan dan. Vracali smo sve zakacene klenove manje od 20 cm iako takvog propisa nema. Nisava nas je mozda zbog toga nagradila sa 16 kg krupnih klenova. Plus-minus jedan kilogram u odnosu na dozvoljenih 15. Nista strasno.
Usli smo kolima u Belu Palanku, s namerom da prodamo ribe i napunimo rezervoar, ne bi li se domogli svojih kuca. Imali smo dovoljno riba za duplo vise goriva. Izneli smo ribe na glavnu ulicu, probijajuci se kroz tezge preprodavaca cigareta i raznih potrepstina. Policajci su mirno stajali pored njih i caskali sa njima.
Zasijase krupni klenovi u nasim cuvarkama i okupi se veliki broj znatizeljnika oko nas. Istupio je jedan najkrupniji, nalik bizonu. "Ja cu vam dati ... dinara za te ribe!" Stvarno je hteo da ih kupi, ali novac koji nam je ponudio bio je smesno mali. S tim ne bismo stigli ni do prvih tunela Sicevacke klisure. Nismo pristali. Tek tada nam je otkrio da je ribocuvar i da ce da nam oduzme sve ribe, jer nas navodno "odavno prati" i zna da smo opasni mrezarosi. Pozvao je policajce i nesto im dosapnuo. Citah im sa usana: ""ajde da im maznemo ove ribe. Gledaj kakvi klenovi. Ima da ih mljackamo s merak''". Policajci su brzo reagovali i zahtevali da podjemo s njima u stanicu. Prihvatili smo prkosno, jos ne pomisljajuci sta moze da nas zadesi. Tada je poceo "show" seljackih belopalanackih policajaca. Zahtevali su da priznamo sve i svasta: Gde smo bacali mreze, dinamit i ostalo. Kada bismo pokusali da im kazemo kako smo dosli do ulova, ucutkivali bi nas uz pretnje batinama. Znali smo da blefiraju, ali psovke i uvrede koje su nam upucivali, potpuno su nas zbunile. Jedva dodjoh do reci i pokusah da im objasnim da ribokradice (mrezarosi, dinamitasi...) nikad ne love samo jednu vrstu ribe i pokazah im da u kolima imamo samo musicarske stapove. Zaplenise i to. Pozvali su i svog "vestaka", "eksperta", predsednika lokalnog ribarskog drustva.
"OVOLIKO KLENOVA NIJEDAN RIBOLOVAC NA SVETU STAPOM NE MOZE DA ULOVI!"- izrece najveci kompliment u mojoj musicarskoj karijeri, covek koji je dan kasnije, u drustvu ribocuvara, policajaca i slicnih "mudonja" pojeo nase klenove.
"Hvala ti za ove lepe reci. Nosi i ribe i stapove i idi u p. m."-rastadoh se sa predsednikom palanackog udruzenja i sa svojim prijateljima uhvatih voz "Orient Express", koji nas je, po starom obicaju, besplatno dovezao u nas grad.
Platili smo kazne i uzeli svoje dragocene stapove, ali nismo bili tuzni. To se posebno odnosilo na mene, jer sam od onih 16 kg veci dao ulovio bas ja. Osecao sam se kao car, kao gospodar nisavskih klenova sa musicarskim stapom u ruci.
Naravno, iz ovog dogadjaja izvukli smo neke pouke. Iako smo imali obicaj da ulovljene klenove (nikad druge vrste riba) prodajemo, kako bi imali da ulozimo u prevoz za naredni ribolov, to nismo pokusavali na sred ulice, pored dilera deviza, preprodavca cigareta ili svercera secera i ulja, jer se nas prekrsaj smatrao veoma ozbiljnim.
Sada je nas standard mnogo veci i cak i ja mogu da se vozikam sopstvenim automobilom i oslobadjam sve ulovljene ribe, ali sam siguran da negde postoji neki siromasni, ali posten musicar, koji bi klenove koje ulovi musicom rado prodao i tim parama kupio autobusku kartu ili kesicu udica. On voli musicarenje i svoju reku mozda i vise od svih nas i meni je drazi od svih "namontiranih" modernih musicara, jer samo on moze osetiti takvu nadmoc nad svojim plenom i ostalim lovcima, kakvu sam ja nekada osetio
Konacno nesto za procitati, nesto iz krutog zivota ;-)
. Nece te "öprati" ovakva prica!