Preuzeto sa sajta mušičarenjebiz.3 - objavio član "Prle"
Dio monodrame Antona Drahta, "Ðe ti je Pita"
Pitaš kako sam dop'o
zatvora u Amer'ci, jarane. Prijavila me u mene žena i djeca. Vjerov'o il' ne.
To ti je bilo nekako... 'vako.
Zovu mene jedan dan
iz škole, kažu, mali
ti dobio sindrom. Od koga, reko', pi*da im materina ona drogeraška, mora da su
donosili inekcije u školu. ta je fasov'o ? ADHD, kažu. Noge mi se
odsjekle. Hoće l' preživjet', kukam ja po školi, đe je da ga vidim, na šta l'
mi dijete liči?
Konačno ga dovedoše,
njih petero, direktor'ca, garava k'o odžak, pa još neka debela rospija, valjda medecinska
sestra, pa pol'cajac, pa vatrogasac, i još neki mali iz starijeg raz'da, neki
naš iz Zen'ce, da mi prevodi, da bolje razumim, ko biva ja ne znam dobro
engleski. Vidim ja mali mi zdrav i čitav, nije se osuo, ma k'o normalan. On ti,
kaže debela, ima ADHD. Ma, šta vam je to, skoči' ja, govor'te više, ako Boga
znate! To ti je, kaže ona garava, Attention Deficit Hyperactivity Disorder.
Okrenem se ja onom
malom iz Zen'ce, šta, reko, ova kaca Boga ti laprda, čime se zarazio? Ma, veli,
nije to zarazna bolest nego je Ekrem nemiran u školi, jurca po hodnicima,
skače po klupama, zajebava svakog, hoće se i pomarisat'. Laknu mi nama'. Molim
te, prevedi im da ništa ne brinu, izliječiću ga ja čim stignemo kući. Nećeš ga
ti liječit', skoči ona debela, imala je brat bratu dvesto oka samo u guzicama,
i još toliko u dva stomaka ispod stomaka. Imamo mi ovde lijekove, kaže,
terapije, psiologe, sociologe, mi ćemo njega sredit'. Ništa vi ne brin'te, draga
gospođo, znam ja, reko', jednu pravo dobru terapiju iz Bosne, naučio sam je od
rahmetli babe, on od njegovog babe, i sve tako. Ooo, intrsting, kaze
direktor'ca, ta terapija je kod vas u Bosni neka tradicija, s koljena na
koljeno? Nije, reko', kod nas je to s bubrega na bubreg.
Ma nisu prošle ni tri
hefte zove onaj mali
iz Zen'ce. ta je, reko', sad? Kakav je sad belaj? Sad je, kaže, u
pitanju OTIZAM. Ma, kad se i u to uključilo pašče jedno?! A priprijetio sam mu
da se mani politike i tih gluposti, komunizma, budizma, patriotizma, otizma,
svega. Ko ga je na to nagovorio? Mora da je onaj Ćamilov taksirat Faruk. Nije
to to, kaže, to ti je opasna bolest, bleji u prazno, gubi se, ne prati nastavu,
potpuno odsutan i tako. A to je to, reko'. Opasna bolest, veliš. E ovog puta ću
ga ja izliječit' za sva vremena i to od svih bolesti!
Tako ti je to u Amer'ci,
moj jarane, sve je bolest. Ako ne hodaš kako oni misle da treba, ako ne
pričaš, ne slušaš, ne spavaš, ne jedeš, svemu odma' daju ime, pa
skraćen'cu i... nema ti više spasa. Od ljekara do ljekara, ne možeš ih se više
nikad kutarisat'. Svaki dan u ap'teku k'o u menzu i uzimaš lijekove za sve
moguće skraćen'ce - ADHD, MRSA, AIDS, AVNOJ, SUBNOR, KFOR, ma ima ih mali
milion.
Iš'o ja na neke preglede i
poslije zove taj famili hećim da hitno dođem kod njega. Moraš, kaže, odmah
početi piti lijekove za ho'sterol. to, bolan ? Ho'sterol ti je, kaže,
215. Pa, reko', i prošle godine mi je bio 215 pa si rek'o da mi je u granicama
normale. E, kaže, to je bilo prošle godine. Sada su stručnjaci pronašli da je
normala 200 a ne više 220, pa je tvoja situvacija sada kritična, hitno moraš
početi pit' lijekove. Jeb'o mater te si ti normalan, reko'. Prije šes' mjeseci
si mi sa istim nalazom rek'o da sam zdrav k'o dren, a sad ka'eš da sam u
kritičnom stanju! Pa, ko je ovde lud, čovječe, ti ili ja! Stručnjaci su,
kažeš, tako odlučili. Ma je*em ja i tebe i te tvoje stručnjake, mijenjate to
svakih šes' mjeseci samo da bi ap'teke zgrnule pare, a i vi s njima. Neću ih
pit' pa makar crk'o nama'. Nosi ih materi!
Mafija je to, jarane. U
mene se žena bila u to ufurala, pila svaki dan po 28 lijekova. Samo vidiš po
cijeli dan trza glavom nazad. Pa je poslije neko nagovori na onu makrobiot'ku.
Ja, tog belaja. Počela da donosi neku travu u kuću, neku crnu rižu, oči
joj se vako ukosile, neke smrdljive supe, istopila se, nemaš je zašto ufatit'.
Navalila na mene svaki dan, pusti tu, kaže, kafu i cigaru, što će ti rakija,
nije to zdravo. Meso, hljeb, baklave, tufahije, sve to treba izbacit'. Slušam
je i ne
mogu da vjerujem svojim
ušima. Čuj, izbacit' baklave i tufahije, pa čime ću se, reko', zasladit'
poslije ručka? Treba, veli, da jedeš voće.
Voće? Ma, đe ti je to,
reko'. ljive brezukusne izgledaju k'o jab'ke, jab'ke k'o bundeve, kruške
mirišu na banane, jagode imaju ukus trešanja, sve se izmiješalo, sve raste u
svako doba godine, dana I noći, ma koje crno voće, nek' ti ga jede
babo.
Vrnem se ja jedan dan iz
fabrike gladan k'o vuk a na astalu u tanjiru nešto crno, tanko, ubuđano, uščulo
se, Bože ubrani.
- Ðe ti je pita, reko'
?
- Ručak je na stolu, kaže.
I pokazuje na ono.
- Šta ti je, reko, to ?
- To su, kaže, alge.
- Kakve alge?
- Japanske.
- Odakle ti to, reko'.
- Iz mora.
- Šta ima za jest'?
- Pa to, kaže.
- Šta to?
- Alge. One su vrlo
zdrave.
- Pa ako su tako zdrave
zašto nisi nikad vidila Japanca većeg od metar i po? Moj Ekrem im može
svima pitu s glave jest'.
- Al' su zdravi.
- Čuli ti šta te ja
upita'? Ðe ti je pita?
- Šta će ti , kaže, pita,
od nje se deblja. Pita se, kaže, neće više jest' u ovoj kući. Sir nije dobar za
ho'sterol, meso se ne probavi ni za heftu, vruće tijesto.....nije više stigla
reći ni je'ne, dofatio sam je za grlo i poč'o mastrafit'. Utrča mali onekle kad
je čuo da ona zapomaže pa dofatih i njega, pa sve o jednom trošku. Oderem ih
oboje od batina, onako po pe-esu, k'o što je rahmetli babo mlatio. Ruke su me
zabolile.
Al' da vidiš sutra belaja.
Vratio se ja s posla kad pred kućom čeka marica. Izađoše njih dvoj'ca, zabicili
ko dva vola, opasali pendreke i pištolje oko sebe, jedan sav pjegav, žut i
deb'o, a drugi isto deb'o al' crn k'o đavo.
- Jeste l' vi, kaže onaj
žućo, mister Kazim Klika?
- Nismo, reko'.
- Kako, kaže, niste. Daj
dokumente.
Dam mu ja vozačku
- Kako , kaže, nisi kad
ovde piše Kazim Klika.
- Ne piše tu, reko', Kazim
Klika, ti ne znaš čitat'.
- Nego šta piše?
- Pise Ćazim Klica.
- Pa, jestel' to vi ,
kaže?
- Jesmo. Izvol'te, šta
treba?
- Jesi l' ti ovom malom
otac? I pokazuje ne Ekrema.
- U mene žena kaže
da jesam. ta je ugursuz sad uradio? Razbiću ga!
- Nije, kaže, ništa
uradio, nego otkud njemu masnice po cijelom tijelu?
- A tooo, bi mi lakše, sve
je u redu, reko', te šljive sam mu ja napravio. Baš sam ga juče dobro izudar'o.
- Znači priznaješ da si ga
tuk'o, uskoči onaj garavi.
- Čuj, tuk'o, ma odr'o od
batina.
Nih se dvoj'ca zgledaše pa
kaže onaj žuti, odma' ćete poći s nama.
Ðe, reko? Kod sudije,
kaže, pa u zatvor. Optuženi ste da ste tukli dijete. Ma, šta je vama, jeste l'
vi normalni, nisam ja tuk'o ničije dijete, samo sam izmastrafio mog Ekrema. Ko
meni može zabraniti da bijem vlastito dijete kad god 'oću ? Bijem ga redovno,
bije ga u mene žena, bije ga u mene amidža, dajdža, bijo ga je i Abaz,
nastavnik matemat'ke, Zuko, nastavnik muzičkog, nena Fatima, rahmetli dedo
Huso, nema ko nije, i sad
ti meni ka'eš da ga ja nemam pravo bit'! Pa ko će ga onda mlatit'?
- Ne treba niko da ga
bije, kaže odžačar, s djecom treba razgovarat', lijepo im sve objašnjavat',
biti s njima k'o drug. Ovo je Amer'ka, demokrat'ja, svako ima pravo da kaže i
radi sta 'oće, i niko nema pravo da ga zato bije.
- Ma, sit sam ja te vaše
demokrat'je, zato vam i jes' sve bankotiralo i cijeli ste dunjaluk pokrali i o
jadu zabavili. Da se znao domaćin i ko koga treba da bije ne bi danas cijeli
svijet bio na belaju.
- A dobili smo takođe i
prijavu da ste silovali Kamilu.
Ja se šokir'o!
- Kak'u ba kamilu, ko
je silov'o kamilu, jes' ti ba normalan čo'eče?
- Vašu suprugu.
- Ma, misliš Ćamilu, je*em
te nepismena. Ko kaže da sam je silov'o?
Kako mo'š silovat'
vlastitu ženu? Kakvi ste vi hajvani, čo'eče Boži!
- Ona kaže da si je
silov'o prošle sedmice.
- Ko je ba silov'o ? Ma,
sama tražila!
- Jes' prva dva
puta. A treći put joj, kaže, nije više bilo do tog'.
Ja se obeznanio. Umalo
me nije šlag trefio. ta da ti više pričam.
Dio monodrame Antona Drahta, "Ðe ti je Pita"
Pitaš kako sam dop'o
zatvora u Amer'ci, jarane. Prijavila me u mene žena i djeca. Vjerov'o il' ne.
To ti je bilo nekako... 'vako.
Zovu mene jedan dan
iz škole, kažu, mali
ti dobio sindrom. Od koga, reko', pi*da im materina ona drogeraška, mora da su
donosili inekcije u školu. ta je fasov'o ? ADHD, kažu. Noge mi se
odsjekle. Hoće l' preživjet', kukam ja po školi, đe je da ga vidim, na šta l'
mi dijete liči?
Konačno ga dovedoše,
njih petero, direktor'ca, garava k'o odžak, pa još neka debela rospija, valjda medecinska
sestra, pa pol'cajac, pa vatrogasac, i još neki mali iz starijeg raz'da, neki
naš iz Zen'ce, da mi prevodi, da bolje razumim, ko biva ja ne znam dobro
engleski. Vidim ja mali mi zdrav i čitav, nije se osuo, ma k'o normalan. On ti,
kaže debela, ima ADHD. Ma, šta vam je to, skoči' ja, govor'te više, ako Boga
znate! To ti je, kaže ona garava, Attention Deficit Hyperactivity Disorder.
Okrenem se ja onom
malom iz Zen'ce, šta, reko, ova kaca Boga ti laprda, čime se zarazio? Ma, veli,
nije to zarazna bolest nego je Ekrem nemiran u školi, jurca po hodnicima,
skače po klupama, zajebava svakog, hoće se i pomarisat'. Laknu mi nama'. Molim
te, prevedi im da ništa ne brinu, izliječiću ga ja čim stignemo kući. Nećeš ga
ti liječit', skoči ona debela, imala je brat bratu dvesto oka samo u guzicama,
i još toliko u dva stomaka ispod stomaka. Imamo mi ovde lijekove, kaže,
terapije, psiologe, sociologe, mi ćemo njega sredit'. Ništa vi ne brin'te, draga
gospođo, znam ja, reko', jednu pravo dobru terapiju iz Bosne, naučio sam je od
rahmetli babe, on od njegovog babe, i sve tako. Ooo, intrsting, kaze
direktor'ca, ta terapija je kod vas u Bosni neka tradicija, s koljena na
koljeno? Nije, reko', kod nas je to s bubrega na bubreg.
Ma nisu prošle ni tri
hefte zove onaj mali
iz Zen'ce. ta je, reko', sad? Kakav je sad belaj? Sad je, kaže, u
pitanju OTIZAM. Ma, kad se i u to uključilo pašče jedno?! A priprijetio sam mu
da se mani politike i tih gluposti, komunizma, budizma, patriotizma, otizma,
svega. Ko ga je na to nagovorio? Mora da je onaj Ćamilov taksirat Faruk. Nije
to to, kaže, to ti je opasna bolest, bleji u prazno, gubi se, ne prati nastavu,
potpuno odsutan i tako. A to je to, reko'. Opasna bolest, veliš. E ovog puta ću
ga ja izliječit' za sva vremena i to od svih bolesti!
Tako ti je to u Amer'ci,
moj jarane, sve je bolest. Ako ne hodaš kako oni misle da treba, ako ne
pričaš, ne slušaš, ne spavaš, ne jedeš, svemu odma' daju ime, pa
skraćen'cu i... nema ti više spasa. Od ljekara do ljekara, ne možeš ih se više
nikad kutarisat'. Svaki dan u ap'teku k'o u menzu i uzimaš lijekove za sve
moguće skraćen'ce - ADHD, MRSA, AIDS, AVNOJ, SUBNOR, KFOR, ma ima ih mali
milion.
Iš'o ja na neke preglede i
poslije zove taj famili hećim da hitno dođem kod njega. Moraš, kaže, odmah
početi piti lijekove za ho'sterol. to, bolan ? Ho'sterol ti je, kaže,
215. Pa, reko', i prošle godine mi je bio 215 pa si rek'o da mi je u granicama
normale. E, kaže, to je bilo prošle godine. Sada su stručnjaci pronašli da je
normala 200 a ne više 220, pa je tvoja situvacija sada kritična, hitno moraš
početi pit' lijekove. Jeb'o mater te si ti normalan, reko'. Prije šes' mjeseci
si mi sa istim nalazom rek'o da sam zdrav k'o dren, a sad ka'eš da sam u
kritičnom stanju! Pa, ko je ovde lud, čovječe, ti ili ja! Stručnjaci su,
kažeš, tako odlučili. Ma je*em ja i tebe i te tvoje stručnjake, mijenjate to
svakih šes' mjeseci samo da bi ap'teke zgrnule pare, a i vi s njima. Neću ih
pit' pa makar crk'o nama'. Nosi ih materi!
Mafija je to, jarane. U
mene se žena bila u to ufurala, pila svaki dan po 28 lijekova. Samo vidiš po
cijeli dan trza glavom nazad. Pa je poslije neko nagovori na onu makrobiot'ku.
Ja, tog belaja. Počela da donosi neku travu u kuću, neku crnu rižu, oči
joj se vako ukosile, neke smrdljive supe, istopila se, nemaš je zašto ufatit'.
Navalila na mene svaki dan, pusti tu, kaže, kafu i cigaru, što će ti rakija,
nije to zdravo. Meso, hljeb, baklave, tufahije, sve to treba izbacit'. Slušam
je i ne
mogu da vjerujem svojim
ušima. Čuj, izbacit' baklave i tufahije, pa čime ću se, reko', zasladit'
poslije ručka? Treba, veli, da jedeš voće.
Voće? Ma, đe ti je to,
reko'. ljive brezukusne izgledaju k'o jab'ke, jab'ke k'o bundeve, kruške
mirišu na banane, jagode imaju ukus trešanja, sve se izmiješalo, sve raste u
svako doba godine, dana I noći, ma koje crno voće, nek' ti ga jede
babo.
Vrnem se ja jedan dan iz
fabrike gladan k'o vuk a na astalu u tanjiru nešto crno, tanko, ubuđano, uščulo
se, Bože ubrani.
- Ðe ti je pita, reko'
?
- Ručak je na stolu, kaže.
I pokazuje na ono.
- Šta ti je, reko, to ?
- To su, kaže, alge.
- Kakve alge?
- Japanske.
- Odakle ti to, reko'.
- Iz mora.
- Šta ima za jest'?
- Pa to, kaže.
- Šta to?
- Alge. One su vrlo
zdrave.
- Pa ako su tako zdrave
zašto nisi nikad vidila Japanca većeg od metar i po? Moj Ekrem im može
svima pitu s glave jest'.
- Al' su zdravi.
- Čuli ti šta te ja
upita'? Ðe ti je pita?
- Šta će ti , kaže, pita,
od nje se deblja. Pita se, kaže, neće više jest' u ovoj kući. Sir nije dobar za
ho'sterol, meso se ne probavi ni za heftu, vruće tijesto.....nije više stigla
reći ni je'ne, dofatio sam je za grlo i poč'o mastrafit'. Utrča mali onekle kad
je čuo da ona zapomaže pa dofatih i njega, pa sve o jednom trošku. Oderem ih
oboje od batina, onako po pe-esu, k'o što je rahmetli babo mlatio. Ruke su me
zabolile.
Al' da vidiš sutra belaja.
Vratio se ja s posla kad pred kućom čeka marica. Izađoše njih dvoj'ca, zabicili
ko dva vola, opasali pendreke i pištolje oko sebe, jedan sav pjegav, žut i
deb'o, a drugi isto deb'o al' crn k'o đavo.
- Jeste l' vi, kaže onaj
žućo, mister Kazim Klika?
- Nismo, reko'.
- Kako, kaže, niste. Daj
dokumente.
Dam mu ja vozačku
- Kako , kaže, nisi kad
ovde piše Kazim Klika.
- Ne piše tu, reko', Kazim
Klika, ti ne znaš čitat'.
- Nego šta piše?
- Pise Ćazim Klica.
- Pa, jestel' to vi ,
kaže?
- Jesmo. Izvol'te, šta
treba?
- Jesi l' ti ovom malom
otac? I pokazuje ne Ekrema.
- U mene žena kaže
da jesam. ta je ugursuz sad uradio? Razbiću ga!
- Nije, kaže, ništa
uradio, nego otkud njemu masnice po cijelom tijelu?
- A tooo, bi mi lakše, sve
je u redu, reko', te šljive sam mu ja napravio. Baš sam ga juče dobro izudar'o.
- Znači priznaješ da si ga
tuk'o, uskoči onaj garavi.
- Čuj, tuk'o, ma odr'o od
batina.
Nih se dvoj'ca zgledaše pa
kaže onaj žuti, odma' ćete poći s nama.
Ðe, reko? Kod sudije,
kaže, pa u zatvor. Optuženi ste da ste tukli dijete. Ma, šta je vama, jeste l'
vi normalni, nisam ja tuk'o ničije dijete, samo sam izmastrafio mog Ekrema. Ko
meni može zabraniti da bijem vlastito dijete kad god 'oću ? Bijem ga redovno,
bije ga u mene žena, bije ga u mene amidža, dajdža, bijo ga je i Abaz,
nastavnik matemat'ke, Zuko, nastavnik muzičkog, nena Fatima, rahmetli dedo
Huso, nema ko nije, i sad
ti meni ka'eš da ga ja nemam pravo bit'! Pa ko će ga onda mlatit'?
- Ne treba niko da ga
bije, kaže odžačar, s djecom treba razgovarat', lijepo im sve objašnjavat',
biti s njima k'o drug. Ovo je Amer'ka, demokrat'ja, svako ima pravo da kaže i
radi sta 'oće, i niko nema pravo da ga zato bije.
- Ma, sit sam ja te vaše
demokrat'je, zato vam i jes' sve bankotiralo i cijeli ste dunjaluk pokrali i o
jadu zabavili. Da se znao domaćin i ko koga treba da bije ne bi danas cijeli
svijet bio na belaju.
- A dobili smo takođe i
prijavu da ste silovali Kamilu.
Ja se šokir'o!
- Kak'u ba kamilu, ko
je silov'o kamilu, jes' ti ba normalan čo'eče?
- Vašu suprugu.
- Ma, misliš Ćamilu, je*em
te nepismena. Ko kaže da sam je silov'o?
Kako mo'š silovat'
vlastitu ženu? Kakvi ste vi hajvani, čo'eče Boži!
- Ona kaže da si je
silov'o prošle sedmice.
- Ko je ba silov'o ? Ma,
sama tražila!
- Jes' prva dva
puta. A treći put joj, kaže, nije više bilo do tog'.
Ja se obeznanio. Umalo
me nije šlag trefio. ta da ti više pričam.
