Već dugo ne koristim voz za prevoz do ribolovnog mesta, a koristio sam ga nekoliko hiljada puta. Sećam se da mi nije bilo nimalo teško da odpešačim do železničke stanice na Paliluli ili se klackam gradskim autobusom do glavne. Nisam imao nikakvog stida da se u kombinezonu od neoprena, goretexa ili pvc-a krećem kroz grad i uđem u voz. Čak ni kada sam nosio iscepane, mokre patike ili one seljačke gumenjake, nisam imao takvih problema. Zapravo, ponosno sam pokazivao da sam ribar. Sa sobom sam, u povratku, nosio i puno riba i, tako smrdljiv, opet koristio voz, autobus ili pešačio kroz grad.
Voz je prevozno sredstvo koje me asocira na ribolov. Kada čujem sirenu i vidim ljutu mašinu od 1000 tona, a u nos mi uđe miris drvenih pragova, uvek mi prođe fleš kroz celo telo. U stvari, to je flashback, koji me podseća na euforiju koja bi zavladala kada bi se spustila rampa, začulo zvono i uparkirala mašina koja vozi u raj. U to čudo se popneš u centru grada, a izađeš na dalekoj mušičarskoj planeti.
Vožnja je počinjala tako što bi ja i ostali ribari prvo potražili konduktera. On nam je bio potreban da bismo mu odmah stavili do znanja da držimo do svojih principa, od kojih je najvažniji da nikad ne plaćamo karte u vozu i da to smatramo nesportskim činom. Svaki mušičar je morao prvo da nauči da obradi konduktera i podmiti ga sitnom lovom za koju će ovaj da ga pusti da se vozi do mile volje. To je bila mušičarska lekcija broj 1, pre svih tehnika, zabacivanja, muva...
Kada bi zajebancija sa kondukterima bila završena, ribari bi postali privilegovani putnici i zauzeli dobra sedišta. Blizina prozora je bila obavezna, jer ako bi se išlo uz Nišavu, uvek je moralo da se visi na njemu i da se odgleda cela prelepa Sićevačka klisura i Gradištanski kanjon.
U vozu upoznate mnogo ljudi i sa njima se možete šaliti i razgovarati o raznim stvarima. Uglavnom su to seljaci koji se vraćaju sa pijace, ali ima i studenata koji se vraćaju u svoj Pirot, Leskovac...Često su i braća ribolovci tu i otkrivaju korisne podatke o ulovima, tehnikama i mestima. Dugo traje vožnja vozom, pa ima mnogo vremena da se pričaju priče.
Atmosfera je opuštena, jer ne buljiš kroz šoferšajbnu u kolovoz, znake i kamione koji ti nailaze iz suprotnog smera. U vozu kao da si u nekom restoranu punom svakakvih ljudi, sa kojima moraš da se sprijateljiš i provedeš sat ili dva.
Meni je najzanimljivije bilo 1993., kada je Nišava bila ona stara, a u zemlji vladalo teško siromaštvo i haos, pa su vozovi nazivani "kaubojski" i bili prepuni ljudi. Odlično se sećam da je ponekad bilo ljudi i na lokomotivi, a prostori između izdrndanih vagona su bili prepuni ljudi. Svi putnici su bili stisnuti kao stoka, a uveče bi u vagonima bio potpuni mrak.
Naravno, tada sam svakodnevno mušičario i koristio kaubojske vozove, a na sve to gledao kao na jedinstvenu, besplatnu, turističku atrakciju koju ne treba propustiti. Pamtim da sam jednom bio stisnut uz jednu mladu i lepu Piroćanku ceo put od Staničenja do Niša (2 sata). Nije bilo nikakve mogućnosti da se razdvojimo i zezali smo se na račun naše slepljenosti. Potpuno nepoznata devojka je čak prihvatala zalogajčiće jabuka, koje sam ja izvadio iz džepa i seckao perorezom, stavljajući malo u svoja, a malo u njena usta... (nastavak ove pričice- drugi put
)
Moraću da počnem ponovo da idem vozom u ribolov. Malo me mrzi da pešačim do stanice, ali potpomoći ću se automobilom. Moram da se podsetim starih dobrih dana. Pitam se samo da li su kondukteri oni stari i da li će mi uspeti da ih šarmiram, jer, kao što napisah, mušičari ne plaćaju kartu u vozu koji se kreće duž Nišave.
Voz je prevozno sredstvo koje me asocira na ribolov. Kada čujem sirenu i vidim ljutu mašinu od 1000 tona, a u nos mi uđe miris drvenih pragova, uvek mi prođe fleš kroz celo telo. U stvari, to je flashback, koji me podseća na euforiju koja bi zavladala kada bi se spustila rampa, začulo zvono i uparkirala mašina koja vozi u raj. U to čudo se popneš u centru grada, a izađeš na dalekoj mušičarskoj planeti.
Vožnja je počinjala tako što bi ja i ostali ribari prvo potražili konduktera. On nam je bio potreban da bismo mu odmah stavili do znanja da držimo do svojih principa, od kojih je najvažniji da nikad ne plaćamo karte u vozu i da to smatramo nesportskim činom. Svaki mušičar je morao prvo da nauči da obradi konduktera i podmiti ga sitnom lovom za koju će ovaj da ga pusti da se vozi do mile volje. To je bila mušičarska lekcija broj 1, pre svih tehnika, zabacivanja, muva...
Kada bi zajebancija sa kondukterima bila završena, ribari bi postali privilegovani putnici i zauzeli dobra sedišta. Blizina prozora je bila obavezna, jer ako bi se išlo uz Nišavu, uvek je moralo da se visi na njemu i da se odgleda cela prelepa Sićevačka klisura i Gradištanski kanjon.
U vozu upoznate mnogo ljudi i sa njima se možete šaliti i razgovarati o raznim stvarima. Uglavnom su to seljaci koji se vraćaju sa pijace, ali ima i studenata koji se vraćaju u svoj Pirot, Leskovac...Često su i braća ribolovci tu i otkrivaju korisne podatke o ulovima, tehnikama i mestima. Dugo traje vožnja vozom, pa ima mnogo vremena da se pričaju priče.
Atmosfera je opuštena, jer ne buljiš kroz šoferšajbnu u kolovoz, znake i kamione koji ti nailaze iz suprotnog smera. U vozu kao da si u nekom restoranu punom svakakvih ljudi, sa kojima moraš da se sprijateljiš i provedeš sat ili dva.
Meni je najzanimljivije bilo 1993., kada je Nišava bila ona stara, a u zemlji vladalo teško siromaštvo i haos, pa su vozovi nazivani "kaubojski" i bili prepuni ljudi. Odlično se sećam da je ponekad bilo ljudi i na lokomotivi, a prostori između izdrndanih vagona su bili prepuni ljudi. Svi putnici su bili stisnuti kao stoka, a uveče bi u vagonima bio potpuni mrak.
Naravno, tada sam svakodnevno mušičario i koristio kaubojske vozove, a na sve to gledao kao na jedinstvenu, besplatnu, turističku atrakciju koju ne treba propustiti. Pamtim da sam jednom bio stisnut uz jednu mladu i lepu Piroćanku ceo put od Staničenja do Niša (2 sata). Nije bilo nikakve mogućnosti da se razdvojimo i zezali smo se na račun naše slepljenosti. Potpuno nepoznata devojka je čak prihvatala zalogajčiće jabuka, koje sam ja izvadio iz džepa i seckao perorezom, stavljajući malo u svoja, a malo u njena usta... (nastavak ove pričice- drugi put
)Moraću da počnem ponovo da idem vozom u ribolov. Malo me mrzi da pešačim do stanice, ali potpomoći ću se automobilom. Moram da se podsetim starih dobrih dana. Pitam se samo da li su kondukteri oni stari i da li će mi uspeti da ih šarmiram, jer, kao što napisah, mušičari ne plaćaju kartu u vozu koji se kreće duž Nišave.
Videce kako izgleda iskonski Indiana Jones a ne ovi koji danas iz fenseraja nose cokule i tralala.
). Cesto sam to primenjivao za vreme studija. Medjutim, sada, kada sam u skripcu sa vremenom, auto nema alternativu.