hvala braco/drugari za podrsku i razumevanje...evo, ja sam malo pre dosao sa posla ali nema moga "dedice" tako sam ga zvao iz milja jer je vec bio jako star...penjem se uz stepenice ali nema vise da me doceka na vrhu stepenica...vec ritual je bio da se izmazimo, uvek bi ga stisno uza sebe a on mi zagli nogu sapom, malo ga izmasiram po leđima pa onda u šetnju, posle bi lego na svoj prostor pa spavao ili lego pored mene dok vežem muve,..ali, moram priznati da mi je danas več mnogo lakše, zadrhti mi srce tu i tamo ali nije tako teško kao jučer. Cela naša familija ga je zavolela jako...ali, došlo mu je vreme, to tako mora biti... je, stvarno, na psa se čovek jako naveže baš zbog te njegove neuvetne odanosti i ljubavi do gospodara.
Ako budem skupio hrabrosti kroz neko vreme MOŽDA ali samo možda nabavim opet jednog ali ovaj pu njemačkog kratkodlakog ptičara...takvog je imao moj deda...rotvajleri su isto cool, nisam imao sa njim problema jer je bio normalno odgojen ali ljudi zbog mutavih medija su se ga bojali gde god da smo prošli...ali bio je stvarno dobar pas, oštar teritorialan ali vrlo dobar iako malo tvrdoglav mada je to i za tu pasmu uobičajeno...ali sa tvrdom komandom sve ide (to ne podrazumeva batine nego ustrajnost) ...ipak iako sam bio strog gospodar sam mu dao svu ljubav koju sam mogao i svi mi iz familije....znao je da je voljen i to je cenio bolje nego bi to kakav čovek. Čak i veterinar se iznenadio, kaže da je malo takvih pasa koji veruju potpuno svom vlasniku, sudeći po ponašanju prilikom posečivanja klinike....čak i veterinar koji je morao to da izvede sve je imao suzne oči. Ahh,.. mnogo toga preboli i zaboravi čovek ali definitivno ču ga nositi u srcu dok sam živ.
