Razmisljao sam da li da ovde ispricam svoju tuznu ( :-[) pricu kako sam postao musicar... Pa rekoh: aj' nek bude... Nek citaju ljudi, nece da skodi.
Verovali ili ne, ja sam svoju prvu ribu uhvatio musicarem... Kako? Kad? Jel moguce? :-\
Pa evo ovako: kad sam bio mali (klinac, nekih 7-8 godina), cale mi je bio neko mudo u nekakvim komitetima ili vec neznam sta... i non stop je negde putovao, sluzbeno. I to je putovao sluzbenim autom (fijat 1100, pa posle tristac...)... i to je imao vlastitog sofera (to se tad tako zvalo, sofer). I kao svaki dobar otac - svud me je vodio sa sobom.... On na sastanak ili rucak, a ja okolo-naokolo sa soferom. A sofer je bio prica za sebe. Zvao se Mika (odavno je pokojni, Bog da mu dusu prosti). E, taj Mika je posle rata (onog drugog, partizanskog... sa partizanima i Nemcima) otisao kod oca u Englesku, posto mu se otac zatekao tamo, jer se nesto nije slagao sa ovima ovde. Iz Engleske se vratio krajem pedesetih godina.... i sa sobom doneo musicarski stap, konac i cekrk. Taj njegov stap i cekrk je kasnije, kad je ostario, poklonio meni... odavno. Eno ih u podrumu. Stap - od bambusovih laminata, duzine 10.5 feet (!), cekrk marke Flyshine (nikad cuo ni pre, a, Bogami, ni posle) i konac... od upredene svile... onaj sto se neeeeekadddd koristio, pa se mazao kojecime da ne bi tonuo... i bio dugacak nekih 50 metara... A predvez - rucno pravljen od sest raznih dimenzija najlona.... Ma antika, par ekselans.
E, tako jednom krenemo mi na Sutjesku, bilo neko okupljanje komunista ili partijskih funkcionera….ili vec sta znam. Leto, juli, valjda je bila '64 ili '65 godina. Stignemo mi tamo, cale nasao ortake, smestili se u neki dom ili vec ne znam kako se to zvalo (bilo to trajalo 3 dana... imalo se, moglo se!) i cale se odmah baci na posao. A mene Mika sofer ubaci u auto i pravac – reka Sutjeska. Stignemo mi na vodu, ja sednem na cebence u hladovini (kao da je juce bilo!), pijem koktu i jedem napolitanke i gledam sta radi Mika. A Mika izvadio stap, skinuo pantalone i u gacama, bos,zagazio u ‘ladnu Sutjesku. Mika mase stapom, ja gledam i ne razumem sta on radi…. Dok nije zakacio potocaru… tad mi je izgledala ooooogromna, a danas, kad malo bolje razmislim, nije je bilo vise od kila. i tako…. ja gledam, Mika vadi ribe…. Jedno pet-sest je izvadio, pa izasao na obalu da popusi cigaru (pusio je plavi IBAR bez filtera, lepo se secam.... a cigare je palio onim cuvenim austrijskim upaljacima na benzin, sto usmrde celu cigaru), seo pored mene i pita me jel hocu da probam. Hocu ja, sto ne bih. Pokazao mi sta, pokazao kako, pokazao gde… plus, stao iza mene i drzao me za ruku dok sam mahao (cuj, ja klinac mahao?) i pustio da odleti konac nekih desetak metara u neki vir iza stene na suprotnoj obali (Sutjeska ni tad, a bogami ni sad nije neka veeelika reka). ISTOG MOMENTA JE PASTRMKA ZGRABILA MUSICU. Naravno, Mikina (moja!) kontra i riba je bila na obali. E, tog momenta sam postao zakleti musicar. Probao sam kasnije i varalice, i plovak, i dubinac….svidjalo mi se, ne kazem… Ali pre svega MUSICAR.
Prvi stap mi je bio neka bezvezna kategorija bambusanog laminata duzine 9.3 fita marke Shakespeare India, cekrk DAM (sad praistorijski, a tad je bio HIT U INOSTRANSTVU, automatski, s oprugom koja sama namotava konac i pruza solidnu sansu da musicu direktno plasira u lice, ili bar uvo!), konac najpre prirodna upredena svila (to se tada zvalo SILK !!!) koju mazes parafinskom mascu pre nego sto izadjes na vodu (naravno, sve to nabavio cale), a musice sam pravio kako sam znao i umeo… Na sve je licilo, ali na musice – ni slucajno (Da ne pricam koliko je problema bilo da nadjes udicu sa okcetom)! Ali su bile LOVNE… ili je bilo ribe koja nija probirala. Od tada je puno vode proteklo i Sutjeskom, i Tarom, i Rzavom i Uvcom i Gradcem i Visocicom i Lonjom i Pivom i Plivom i Krkom i Nisavom…. I kojekude jos… Promenio i stapova, i musica, i konaca (koliko njih samo), i navika, i prijatelja s kojima sam isao na pecanje…. Ali, ponosno uvek kazem: ja sam postao ribolovac tako sto sam prvo postao musicar…. Cika Miko, hvala ti…. Cuo, ne cuo…!
Verovali ili ne, ja sam svoju prvu ribu uhvatio musicarem... Kako? Kad? Jel moguce? :-\
Pa evo ovako: kad sam bio mali (klinac, nekih 7-8 godina), cale mi je bio neko mudo u nekakvim komitetima ili vec neznam sta... i non stop je negde putovao, sluzbeno. I to je putovao sluzbenim autom (fijat 1100, pa posle tristac...)... i to je imao vlastitog sofera (to se tad tako zvalo, sofer). I kao svaki dobar otac - svud me je vodio sa sobom.... On na sastanak ili rucak, a ja okolo-naokolo sa soferom. A sofer je bio prica za sebe. Zvao se Mika (odavno je pokojni, Bog da mu dusu prosti). E, taj Mika je posle rata (onog drugog, partizanskog... sa partizanima i Nemcima) otisao kod oca u Englesku, posto mu se otac zatekao tamo, jer se nesto nije slagao sa ovima ovde. Iz Engleske se vratio krajem pedesetih godina.... i sa sobom doneo musicarski stap, konac i cekrk. Taj njegov stap i cekrk je kasnije, kad je ostario, poklonio meni... odavno. Eno ih u podrumu. Stap - od bambusovih laminata, duzine 10.5 feet (!), cekrk marke Flyshine (nikad cuo ni pre, a, Bogami, ni posle) i konac... od upredene svile... onaj sto se neeeeekadddd koristio, pa se mazao kojecime da ne bi tonuo... i bio dugacak nekih 50 metara... A predvez - rucno pravljen od sest raznih dimenzija najlona.... Ma antika, par ekselans.
E, tako jednom krenemo mi na Sutjesku, bilo neko okupljanje komunista ili partijskih funkcionera….ili vec sta znam. Leto, juli, valjda je bila '64 ili '65 godina. Stignemo mi tamo, cale nasao ortake, smestili se u neki dom ili vec ne znam kako se to zvalo (bilo to trajalo 3 dana... imalo se, moglo se!) i cale se odmah baci na posao. A mene Mika sofer ubaci u auto i pravac – reka Sutjeska. Stignemo mi na vodu, ja sednem na cebence u hladovini (kao da je juce bilo!), pijem koktu i jedem napolitanke i gledam sta radi Mika. A Mika izvadio stap, skinuo pantalone i u gacama, bos,zagazio u ‘ladnu Sutjesku. Mika mase stapom, ja gledam i ne razumem sta on radi…. Dok nije zakacio potocaru… tad mi je izgledala ooooogromna, a danas, kad malo bolje razmislim, nije je bilo vise od kila. i tako…. ja gledam, Mika vadi ribe…. Jedno pet-sest je izvadio, pa izasao na obalu da popusi cigaru (pusio je plavi IBAR bez filtera, lepo se secam.... a cigare je palio onim cuvenim austrijskim upaljacima na benzin, sto usmrde celu cigaru), seo pored mene i pita me jel hocu da probam. Hocu ja, sto ne bih. Pokazao mi sta, pokazao kako, pokazao gde… plus, stao iza mene i drzao me za ruku dok sam mahao (cuj, ja klinac mahao?) i pustio da odleti konac nekih desetak metara u neki vir iza stene na suprotnoj obali (Sutjeska ni tad, a bogami ni sad nije neka veeelika reka). ISTOG MOMENTA JE PASTRMKA ZGRABILA MUSICU. Naravno, Mikina (moja!) kontra i riba je bila na obali. E, tog momenta sam postao zakleti musicar. Probao sam kasnije i varalice, i plovak, i dubinac….svidjalo mi se, ne kazem… Ali pre svega MUSICAR.
Prvi stap mi je bio neka bezvezna kategorija bambusanog laminata duzine 9.3 fita marke Shakespeare India, cekrk DAM (sad praistorijski, a tad je bio HIT U INOSTRANSTVU, automatski, s oprugom koja sama namotava konac i pruza solidnu sansu da musicu direktno plasira u lice, ili bar uvo!), konac najpre prirodna upredena svila (to se tada zvalo SILK !!!) koju mazes parafinskom mascu pre nego sto izadjes na vodu (naravno, sve to nabavio cale), a musice sam pravio kako sam znao i umeo… Na sve je licilo, ali na musice – ni slucajno (Da ne pricam koliko je problema bilo da nadjes udicu sa okcetom)! Ali su bile LOVNE… ili je bilo ribe koja nija probirala. Od tada je puno vode proteklo i Sutjeskom, i Tarom, i Rzavom i Uvcom i Gradcem i Visocicom i Lonjom i Pivom i Plivom i Krkom i Nisavom…. I kojekude jos… Promenio i stapova, i musica, i konaca (koliko njih samo), i navika, i prijatelja s kojima sam isao na pecanje…. Ali, ponosno uvek kazem: ja sam postao ribolovac tako sto sam prvo postao musicar…. Cika Miko, hvala ti…. Cuo, ne cuo…!
Dok deda i dalje spava 
