Manastir Ćelije spremno dočekuje predstojeću sezonu
Sve bližem početku sezone ribolova na reci Gradac nestrpljivo se raduju mnogi mušičari, popunjavaju kutije, čiste pribor, polemišu o taktikama i pristupima u težnji da što spremniji dočekaju 1. mart često nesvesni da u tome nisu jedini. Naime, ovaj datum zauzima posebno mesto u kalendaru manastira Ćelije. Nakon brojnih bezuspelih pokušaja da dopremo do igumanije manastira ili bilo koga spremnog da bilo šta prokomentariše, uspeli smo da intervjuišemo jednu monahinju.
Svedoci smo da je, kako vreme prolazi, netrpeljivost između vas i mušičara sve opipljivija. Kako i zašto je do toga došlo?
„Dete moje, 1. mart je Crno slovo u našem kalendaru. Moramo da se zaštitimo. Svakojaki ovde dolaze. Mi ne znamo ima li među njima grešnih, smetnutih, od Boga otrgnutih. Ko će nas od takvih spasiti?“
Jasno je da treba da se zaštitite, ali zar to što rekoste ne bi moglo da se kaže i za posetioce manastira? Nema načina da za svakog ko kroz portu prođe znate kakav je čovek.
„Ima. Dovoljno je da samo vidite taj izmešteni nakot od ribara i da vam bude jasno. Oblače neke nečastive haljine, nazuvaju čizme usred leta, oči kriju, kape ne skidaju, burek s mesom jedu petkom... pa se spuste dole na reku i šibama bičuju preko vode, kao roblje da teraju. Kače na bičeve gamad, kao da Sudnji dan prizivaju. A pogledajte naše goste! Umiveni, očešljani, Bogu predani. Ograde su popravljene, stavili smo dodatnu bodljikavu žicu. Spremni smo.“
Složićete se da i među tim, kako ih nazivate, ribarima ima vernika. Neki od njih su tu kršteni, venčani... Verujem da su mnogi od njih bar bili ili će biti posetioci manastira.
„To nije tačno. Takvima ni do parkinga ne damo.“
Kad pomenuste parking... on je jako lepo uređen, ali i ograđen. Vidimo ovde iste istakli i tablu na kojoj ste izričito zabranili ribarima da ga koriste.
„Parking je vlasništvo manastira. Mi imamo pravo da dopustimo ili zabranimo njegovo korišćenje kako mi smatramo.“
Naravno, to pravo vam niko ne spori, ali je malo čudno da iako je sam manastir opasan zidanom ogradom i portom koja se zaključava i tako odvojen od pomenutog parkinga, vi uporno insistirate da ste posegli za ovim merama iz predostrožnosti. Da li je dolazilo do nemilih događaja koji su vas primorali na tako nešto?
„Ma, znate li vi da se oni tu skidaju, da blude i prljaju, galame!? Dođu pre cika zore kao netopiri i ostaju da kasno uveče!? Koliko puta su za sobom ostavili đubra! Pitajte ih, ako maju malo obraza, priznaće da je to istina!“
U redu, nije teško verovati da je zaista tako. Narod nam je generalno skromno vaspitan, ali takvih ima i među posetiocima manastira jer sve je to isti narod. Hoću reći, nije to odlika samo onih kojima ulaz zabranjujete, zar ne!?
„To samo oni rade i tačka! Imaju svoj parking gore pa nek tamo halabuče i prljaju! Upozoravali smo ih, ostavljali bogougodne poruke pune ljubavi i razumevanja, pozivali smo ih da se uzmu u pamet, ali ništa pomoglo nije. Na kraju smo morali da ih proteramo.“
Imali smo prilike da vidimo poruke koje ste im ostavljali na automobilima... Iskreno, te poruke imaju jaći prizvuk kletve nego molbe. U njima pominjete porodice tih ljudi koje će zadesiti zlo ako i dalje parkiraju na vašem parkingu. Ne čini li vam se da ste u osudi otišli predaleko?
„Ne.“
Nekolicinu ste zaključali na parkingu pa nisu mogli kućama...
„Nemam ja šta više o tome da vam pričam! Nek nas se klone ili ćemo ih terati ko samog Đavola!“
Sagovornica je bila spremna da prekine intervju, ali smo uspeli da je nagovorimo da priču nastavimo obećavši da parking više nećemo pominjati.
Manastir je obnovljen i zaista prelepo izgleda. Rađena je ograda sva od kovanog gvožđa, fasada, prozori, asfaltiranje velike površine, potporni zid, zidane nus prostorije van manastirskih zidina, spoljna kapija... veliki je to posao, a ni izdaci nisu bili mali. Koliko znamo, manastir ima nekih prihoda, ali su oni daleko od vrednosti radova koje ste izveli. Kako to objašnjavate?
„Zaboravljate da su nama najveći prihodi od donacija i dobrovoljnih priloga vernika. I molim vas, ja vama u novčanik ne gledam, nemojte ni vi nama. Budite malo uljudniji.“
Crkva i sve njene institucije su donirane i od strane države. S druge strane, oslobođena je plaćanja poreza što je vanredna privilegija. Deo sredstava od poreza koji i ti sporni ribari plaćaju dolazi do vas kao krajnjih korisnika, hteli to oni ili ne. Možete li u tome da pronađete mrvu ako ne obaveze onda bar razumevanja i promenite stav prema njima?
„To nije naša stvar i u to se ne mešamo. Država i Crkva su odvojene i ne zalaze jedno u drugo.“
Država ne sme da zalazi u poslove Crkve, ali Crkva se itekako upliće u poslove države.
„Dete, pogledaj grb zemlje u kojoj živiš. Znaš li šta je dvoglavi orao? Crkva je starija od države i za sve se pita. Toliko o tome, tačka!“
Još samo par pitanja, molim Vas... postavili ste i stubiće oko lokalnog puta da biste sprečili parkiranje vozila van svog parkinga, zar ne!?
„Jesmo, ali ne da bismo sprečili parkiranje nego da zaštitimo zelene površine.“
Da uzmemo da je to tako kako tvrdite, opet ste time prekršili zakon jer takve poslove samo državne institucije mogu da sprovedu ili unajme treće lice da ih sprovede. Vi svakako na to niste imali pravo.
„To je za dobrobit sviju nas.“
Ali ponavljam, prekršili ste zakon.
„Ti nas, dete, onda tuži. Tuži Boga što postoji, ako si takav stvor! Zbogom, sad, i pazi se! Seti se poruka koje smo na automobile ostavljale. Podsetiću te ja! Putevi su opasni, a gnev koji na sebe navlačiš nemerljiv. Čuvaj se i čuvaj najmilije svoje, decu posebno. Ne navlači ludošću svojom gnev na njih nedužne ako si se Nečastivom prodao!“
Iako se može naslutiti da je zbrka koja je nastala proizvod ničeg drugog do samoživosti i inadžijskog manjka razuma glavne od njih, sve monahinje se ponašaju jednako neprimereno. Ako postavljene stubove kraj lokalnog puta izuzmemo, one zakon ne krše niti ikoga direktno ugrožavaju. Opet, od ljudi koji su svoj život posvetili veri kojoj su ljubav i tolerancija na prvom mestu prirodno je da običan čovek očekuje više.
Slučaj manastira Ćelije nije usamljeni primer. Raste broj nosioca svih verskih zajednica koji se ponašaju bahato i zlurado neretko zalazeći u teške kriminalne radnje ne prezajući da krše zakone, ni nebeske ni zemaljske . S druge strane, brojni su primeri gde verske zajednice dele i dobro i zlo sa narodom sa kojim žive, njegov su sastavni deo, dela im se ne kose sa onim što propovedaju. Uostalom, oni treba svima nama da daju primer, zar ne!?
